Nije samo mene ta država pokušali, da slomi, nego je pokušala, da slomi čitavi narod, da iztrebi čitavi narod. Ja sam jedan mali vojnik mog naroda, nacije. Ali sam imao, hvala bogu, dobru majku, patriotsku majku, dobru učiteljicu, patriotsku učiteljicu, dobre učitelje, dobre profesore, te su me oni naučili, da život bez slobode nema smisla. I za slobodu treba dati sve, ako treba i život. Tako da sam sa tim dugom ja rastao i kao dečko od 10 godina, ja sam počeo, da se mešam u politiku. Imali smo jednu profesoricu, Zorka Pečenović, ona je nama predavala srpski jezik, ja ne znam i sam, kako mi je to došlo u glavu, možda je to bilo neko “prezadođenje”, ja pitam: “Draga učiteljice, zašto mi šiptarska deca učimo srpski jezik, a srpska deca ne uči albanski”.

”. I ona se prestrašila od ovog pitanja, ni imala odgovora. Rekla je: “Pa to je državni jezik.” A ja sam joj rekao:”Pa mi smo u istoj državi, zar nije ova država naša.” Onda je počela ona Zorka da plače i otišla do mog direktora Janičino, koji je bio veliki patriota. Inaće bilo je i metnika tamo među onim profesorima, ima nekih koji su predložili, da me izbace iz škole, dečka od 10 godina, da izbace iz škole. Ja sam školu vanredno voleo i bojao sam se, da če me izbaciti iz škole. Janičino, posle završetka sastanka sa profesorima o pitanju šta sam ja zgrešio, on je rekao:”Pustite to meni, ja ču to da sredim.” I sutradan me on zvao za vreme nastave, došao kurir po mene i rekao je:”Zove te direktor.” Idem ja pred kancelarijom direktora, ne smem da uđem, bojim se, da če me isterati iz škole. Onda onaj kurir kaže:”Uđi unutra, šta čekaš tamo!” Onda ja uđem, i šta da vidim? Vidim direktora, da sagne glavu, prelistava neke dokumente, sad onamo, sad ovamo, ja čekam šta če mi on reč. Ja čekam, on tamo samo prelistava, neče da me gleda u oči. I odoše 45 minuta, koliko je trajao ta sat nastave i onda je on podigao glavu i kaže:”Ti si Adem Demaci?” Ja sam Adem Demaci. I onda je on digu ruku, bio ja visok, a ja mali, gledam. Digao ruku, ja reko, sad će da me opali. On odmah gladi moju kosu i rekao je:”Idi u razred.” Kad ja odem u razred, svi oni na noge čekaju me:”Šta ti je rekao direktor?” Ja kažem, ništa. Kako ništa, čitav sat si bio tamo a ništa ti nije rekao. A on stvarno mi nije rekao ništa. Tako da znači, nisam ja sišao s neba, mene su moja majka, moja učiteljica, moji profesori napravili, da ja volim više svoj narod, nego samog sebe. Tako da, ovo je bio material, koji oni nisu mogli, da slome. Tu je njihova greška. Oni su jako mnogo pogrešili, što su mene hapsili. Jer kad su mene uhapsili, oni su stvorili heroja, koji je moj narod čekao, tog heroja. Nije ga video nigde. Kad su me dopelali pred sud, ja se nisam branio, ja sam napao. Ja  sam rekao, nama pripada, da se mi odcepimo od Jugoslavije, da se spojimo sa majkom Albanaca. I onda su mi rekli, tri godine zatvora. Ali pola sale, koji su slušali moje suđenje, su plakali, jer niso čuli Albanci nikada, da neko sudu sme da kaže ono što sam ja rekao. Tako da je počeo moj život iz zatvora u zatvor. Izdržao sam tri godine, posle kad sam izišao iz zatvora, su na mene navalili, jer sam mali heroj. Onda su meni rekli, da napravimo nešto “bacate”, omladinci, školovani, študenti i tako dalje. Tako da smo krenuli, napravili smo jednu organizaciju Revolucionarni pokret za ujedinjenje Albanaca. To je bila organizacija, koju nisi smeo da da. Samo za pokušaj organizacije bio si osuđen pet godina. Tako da vrlo brzo smo mi proširili organizaciju, i kad smo padli u zatvor, posle par meseci, mi smo isticali albanske zastave, pisali parole Majka Albanija po zidovima i tako dalje. I do 8. juna, kad su nas zatvorili, zatvorili su 350 mladiča, devojke, ljude u našoj organizaciji. Kad su oni videli, da su prekartašili sa velikim brojem, onda su počeli one koji su bili  malo mlađi, po školovanju, da puštaju. A nas neke su zadržali i onda su mene osudili 15 godina, neke druge koji su bili pored mene 14 godina, neke 13 godina, neke 12 godina, neke 11 godina i tako dalje. Tako da su oni od nas stvorili heroje. Oni su pogrešili. Imali su bolji način, da se obračunaju s nama, ali njihova politička mržnja nije dozvolila, da se obračunaju s nama kako treba, samo uništiti, osuditi, uništiti. To su oni znali. A kad je jedan narod svezan, kad on ustane, hoče slobodu, ne treba upotrebiti silu, jer če to samo pojačati njihovu borbu. Tako da malo po malo, malo po malo. Tako i vi znate, kad sam počeo od 46, da se bavim politikom, sve do 99 godine, trajala je moja borba sa njima. Prvi zatvor, drugi zatvor, treči zatvor, i evo me, gdje sam sad, med vama.

Prevod:

Ta država ni poskušala zlomiti samo mene, ampak je poskušala zlomiti ves narod, iztrebiti vso nacijo. Sem samo mali vojak mojega naroda, nacije. Imel sem, hvala bogu, dobro mamo, patriotsko mamo, dobro učiteljico, patriotsko učiteljico, dobre učitelje, dobre profesorje, ki so me naučili, da življenje brez svobode nima smisla. In za svobodo je potrebno dati vse, tudi življenje. S to zavezo sem rasel in se kot desetleten fant začel ukvarjati s politiko. Imeli smo profesorico Zorko Pećenović, ki nam je predavala srbski jezik. Sam ne vem, kako mi je prišlo na misel, da sem jo vprašal: “Draga učiteljica, zakaj se mi šiptarski otroci učimo srbsko, srbski otroci pa ne albansko?” Učiteljica se je prestrašila tega vprašanja in ni imela odgovora. Rekla je:”To je državni jezik.” Rekel sem ji: “Mi smo v isti državi, ali ni ta država naša.” Začela je jokati. Odšla je k direktorju, ki je bil velik patriot. Med profesorji so bili tudi izmečki, ki so predlagali, da se me izključi, desetletnega fanta. Šolo sem imel izredno rad in bal sem se, da me bodo izključili. Direktor je na sestanku s profesorji dejal, da bo to sam uredil. Naslednji dan je prišel po mene kurir, ki me je peljal do direktorjeve pisarne. Nisem se upal vstopiti, ker sem mislil, da me bodo izključili. Ko sem vstopil, je direktor s sklonjeno glavo prelistaval neke dokumente. Stal sem in čakal, kaj mi bo rekel. Celih 45 minut me ni pogledal v oči, vseskozi je samo prelistaval dokumente. Potem je dvignil glavo in me vprašal:” Si ti Adem Dečiri?” Ko sem mu potrdil, je dvignil roko. Bil je visok človek, jaz pa mali fant, mislil sem, da me bo udaril, vendar me je pobožal po laseh in dejal, da naj grem v razred. Tam so me vsi stoje čakali in spraševali, kaj mi je direktor rekel. Niso mogli verjeti, da nič, ker sem bil tam celo uro. A mi res ni ničesar rekel. Zaradi moje matere, učiteljice in profesorjev imam svoj narod rad bolj, kot samega sebe. Bil sem material, ki ga niso mogli zlomiti. To je bila njihova napaka. Naredili so veliko napako, ko so me zaprli, saj so iz mene naredili heroja, ki ga je narod čakal, ker ga prej ni videl nikjer. Na sodišču se nisem branil, sem napadel. Dejal sem, da nam pripada, da se odcepimo od Jugoslavije in združimo z materjo Albancev. Obsodili so me na tri leta zapora. Pol dvorane je jokalo, saj so Albanci prvič slišali, da kdo tako govori na sodišču. Tako se je začelo moje življenje iz zapora v zapor. Ko sem prvič prišel iz zapora, so na mene, kot malega heroja, pritisnili mladina, izobraženi, študentje, da nekaj naredimo. Začeli smo. Ustanovili smo organizacijo Revolucionarno gibanje za združitev Albancev. To je bila organizacija, zaradi katere si bil, samo za poskus ustanovitve, obsojen na pet let. Hitro smo se razširili, izobešali smo albanske zastave, po zidovih pisali parole Mati Albanija in tako naprej. Po nekaj mesecih, 8. junija,  so nas, 350 članov, pozaprli. Uvideli so, da je ta številka previsoka, zato so nekatere mlajše, ki so se še šolali spustili. Mene so obsodili na 15 let, nekatere na 14 let, nekatere na 13 let, nekatere na 12, 11 itd…Naredili so napako, postali smo heroji. Lahko bi bolje obračunali z nami, vendar jim njihova politična mržnja tega ni dovolila, ker so razmišljali samo o tem, kako uničiti, obsoditi. Kadar je narod zvezan in potem hoče svobodo, se ne uporabi sila, ker to samo poveča njihovo moč. Moja borba je trajala od leta 46 do leta 99, prvi zapor, drugi zapor, tretji zapor. In zdaj sem tu med vami.