Vljudno vabljeni k branju govora, ki ga je imel Željko Kekić, pripadnik UDBE v pokoju, na javni tribuni Sprava ali lustracija brez zakona o lustraciji, ki jo je organiziral David Tasič v sodelovanju z Odborom 2014.
Dobro večer svima, hvala vam na pozivu večeras ovdje. Meni je izuzetno drago, da mogu s vama podijelit ove trenutke i da možemo proširit krug ove istine.
Ja sam inače 80 godine završio policijske škole i sa nepunih 19 godina postao operativac Udbe u Zagrebu, Centru, na odijelu za tajno pračenje. Inače Udba je imala više tih odijela, imala je osnovne odijele unutarnjih, vanjskih neprijatelja, a odijel tajne pratnje, odijel prisluškivanje telefona, kontrola poštanskih pošiljaka, odijeli tehnike su bili praktično prateči odijeli, koji su tim operativcima, koji su zavodli obrade, obrađivali ljude, donosili podatke. Mi smo praktično bili svi mladi tamo, takve odijele su imali samo republički centri. Ljubljana je isto imala takav centar, bio je smešten, sad se zove Vodovodna ulica ,bio je u sklopu avtoservisa, bio je prikriven unutra. Dva manja odijela takva sa par ljudima su imali Koper in Maribor i mi smo usput surađivali. Ja se siječam nekih imena, gospoda Davida, bilo je to u vrijeme Janše, intenzivno smo radili tu u Sloveniji kad je Anto bio tu, kad je bio tu Dobroslav Paraga, to je onaj zadnji dio 80 godina.
Dakle, naša je zadača bila da doslovce uhodimo te ljude, da hodimo za njima, da fotografiramo i avdio snimimo svaki njihov kontakt, svaki njihov sastanak, jer su se ti materiali kasnije mogli koristiti na sudu, mnoštvo obijekata, između ostalih i gospodina Marka. Ja sam radio na tom odijelu oko 10 godina, čak i više, tako da uglavnom svu tu paletu tadašnjih kako smo mi zvali objekata poznajem. Intenzivno smo sa slovenskom Udbom radili i emigraciju, radili smo Iridentu u uno vrijeme kad su se pojavili nemiri na Kosovu, tada je u to vrijeme bila jedna žeščih pokreta. Moram reči, da nam je Anto Kovačević bio je jedan od tvrđih objekata, izuzetno nezgodan. Živio je u Beću, studirao je tamo, bio stipendista avstrijske vlade, često je putovao na relaciji Beć – Odžak, čuli ste tu iz ovog filma kako je to bilo, mi preuzmemo Slovenaca, predamo Bosancima, oni opet predaju nama i tako uglavnom. Bio je objekt koji nije birao, znači, mi smo imali objekte koji su se smekšali s vremenom, koji su odustali pod pritiscima Udbe i prihvatili određenu suradnju sa operativcima, sa Antom nisu čak ni ulazili u takve polemike, jer su bili svijesni, da je pretvrd uz Marka Veselicu i da jednostavno neče moči to od njega dobit. Možda je najbolji primjer tome, negdje 87 godine, kad su se pokojni papa i pokojni Reagan razgovarali o rušenju berlinskog zida i otvaranju crvene Moskve, kada je britanska služba več radila, da se taj proces provede u dijelo, tada su republičke Udbe se pripremale za tu tranziciju. Znači, oni su tada pozivali na razgovore ljude iz tako zvane sfere unutrašnjih neprijatelja, koji su bili u zatvorima obično do tada. Razgovarali su sa njima o mogučnosti, da oni budu lideri tim budučim državama u bivšoj Jugoslaviji ali da za uzvrat sačuvaju nas, da mi ne stradamo u tim promjenima, da nas niko ne progoni, da nas ne vješaju, da nas ne maltretiraju. U tom periodu je na Zelenjercu, gdje je bio Centar državne sigurnosti Zagreba, razgovaralo sa dosta objekata, među ostalim i sa Franjom Tuđmanom. I tada je praktično i donešena nekakva odluka, da je Franjo Tuđman najpogodnije tijesto koje se da mijesit u tom smijeru, da sačuva sustav, da izmiri ustaše i partizane i na kraju krajeva, njemu je tada data putovnica jedinome uz Stipu Mesića koji ju je rano dobio kao naš suradnik. I on je bio u poziciji dramatično večoj na odnosu na Antu i na Veselicu, jer je mogao otići u emigraciju, mogao je tamo dobit novce, mogao je skupit ljude, mogao se puno bolje pripremit na tranzicij, nego oni koji nisu pristali na nikakav dogovor. Tuđman je tada rekao, da on Tita ne smatra crnim vragom i da to nije sve baš tako kako je on okaraktiziran. Sa Antom o tome se nije moglo ni razgovarat. Anto je bio izuzetno tvrdoglav u to vrijeme I njegov zatvor bi verovatno bio puno krači. On je ostao živ u Bosni, Bosna je rezala do bola, imala je tada najgori konzervat, praktično upravo zbog toga je bio puno osam godina zatvoren za stvari koje su bile generalno banalne iz današnje perspektive gledano. Da budem iskren, ja sam tada imao 19, 20 godina, noči smo provodili preko puta stana Marka Veselica, gdi su njih dva razgovarali po cijelu noč, ja sam se doslovce čudijo tome, šta je tome čovjeku u ovom trenutku. On je stipendista avstrijske vlade, on je več praktično u Evropi, zgodan, mlad, visok, šta je njemu, da on silom želi ići u zatvor. Ne siluje, ne krade a svijestan je toga, da će otić u zatvor. Shvatio sam to naravno daleko kasnije. Morate shvatit, da sam ja nakon četri godine policijske škole bio ono skojevac, znači sa 16 godina su me primali u partiju, ja sam bio uvjeren, da je Juga blagoslavlje, da je Tito savršenost svega i od nas 427 koliko nas je završilo 80 tu školu, nas trojicu su poslalu u Udbu, doslovce ja sam bio služnostni. Mi smo dobili u to vrijeme, radili smo u civilu, imali smo dugu kosu, to je tad bilo moderno, imali smo avtomobile, koji su tad bili čudo snova u našim prostorima, imali smo u gepeku 30 različitih registracija, nikad se nismo vozili sa onom pravom registracijom, skrivene radioveze, skrivene fotoaparate, kamere, ono ovo. Znači, to je za jednog fakina od 19, 20 godina bio savršen posao i uopče nisam razmišljao o tome u ideološkoj pozadini šta ja radim. Kasnije sam shvatio, da je svaka tajna služba, lažu oni koji danas žele prikazati službu kao neku humanitarnu organizaciju, crveni križ, ne znam, zdravstvo, lažu, svaka tajna služba je izuzetno prljava služba. Ja kažem, to je najprljaviji posao koji se plača iz državnog proračuna. Udba je bila još na kvadrat više od toga, Udba je bila jedna sotonska ispostava, čovjek nije smio misliti drugačije, čovjek nije smio govoriti drugačije, čovjek nije smio pjevati drugačije, znači Udba je bila ta, koja je iz obreza, da bi se čuvala ta sud i poredak, proganjala sve ono koje je tračkom nade pokazivalo, da bi moglo ić u krivom smjeru. I od ničega se tu nije porezalo, da se razumjemo.
Znači, nije to bila samo obrada nad njima, to je bila obrada nad kompletnom obiteljim njihovoj, to su bili dramatični pritisci, sve do te mjere, da se šikaniralo djecu u vrtiću njihovom ili njihove rodbine, u školi, da ne govorim dalje. Znači, to su bili toliko dramatični pritisci i Udbi je generalno najdalje mogao dogurat oni koji je bio najprljavi, koji je imao najprljaviju metodu i obično su ti šefovi doslovce operirani od toga. Ja se sječam, ne znam, pokojnog Franje Vugrinca, koji je meni bio šef, mada je meni prvi šef bio Zdravko Mustača, oni koji sad sjedi u Minhenu, bio je jedno vrijeme i Josip Perković, kasnije kad sam se vratio generalnoj tajnoj službi kontrole obaviještanja, tako da jih izuzetno dobro poznajem. Franjo Vugrinac nije mogao vidjet slovo H nacrtano, ne znam, vidit Marka Veselicu da ide nedeljom sa nedeljne mise, on nas diže, po mene dolazi milicajac sa ovim fijatom 1300, moraš ić u Zagreb. Marko Veselica provodi svoj dan normalno sa obitelji, sa suprugom, sa ženom. On je u njemu video neprijatelja ono u svakom traču njegovog pokreta. A što je bilo najtragičnije?
V 90 taj Franjo Vugrinac je postao savjetnik novog šefa službe Smiljana Reljića i Franjo Vugrinac je vodio praktično sve akcije. Dakle, desilo se to, da ovo što je Marko rekao, od tih 850 što je nas bilo, 750 je prešlo, znači skinulo je zvijezdu, stavilo šahovnicu i prešlo praktično u novi pakt. Od tih 750, vjerujte mi, pet, šest, sedam posto, ako je bilo onih koji su bili za Hrvatsku. U Hrvatskoj, čak do trenutka priznanja, neki nisu ni znali za Hrvatsku od tih ljudi. Tada su shvatili, da Hrvatska nam uglavno nudi eksistenciju, to čak i bolju nego u bivšom režimu, nudi nove stanove, nudi bolje plače. Shvatili su, da tek tada dolazi vrijeme ovdje. Znači, tek tada smo se mi mogli razpojastat do besmisli. Tada smo mi imali u rukama sabornike, novu državu, koja je disala kao novorođenče, znači mi smo mogli izvodit akrobacije do golosti, da ne kažem, da su več negdje u drugoj polovici 80 godina operativci i Kosa i Udbe i Sida počeli pripremat svoje suradnike za buduče gazed u tim ključnim državima, znači ti ljudi su bili pripremani, da budu saborski zastupnici, da budu gradonačelnici, da budu nositelji, direktori javnih tvrdki, da budu ravnatelji nekih ustanova i tome slično. Danas imate situaciju, da je taj suradnik dotadašnji, čije ime nikad ne znate, da je on uvijek vođen pod nekim sardonima, Sova, ovako onako, on je danas gazda u ovom sustavu, on ima svog operativca u pozadini, operativac sada radi za njega, da bi on napredovao i išao napred. Dakle, vi imate danas situaciju, da svaki taj čovjek, koji se pojavi na bilo kakvim izborima demokratskim, bilo to za opčinu, grad, ne znam, državu, je u dramatičnoj prednosti od svakog onog, koji dođe sa srcem, voljom, domoljubljem i željom, da nešto novo napravi u državi. Vjerujem, da je to isto tako i kod vas, jer se sječam trenutaka, kad se razgovaralo tih godina, da je za nas najbolji Franjo, kod vas pokojni Drnovšek i Kučan, da če to u Bosni bit Fikret Abdić, on je to kasnije prepustio svoju funkciju Aliji, da je to dole zlatan Sloba, dole na kraju, da je to Kiro.
U glavnom, vi morate znat, da ta jedna nit udbaška živi i danas, ja gledam, gledajući to kroz jednu profesionalnu prizmu, vidim da oni kod nas dramatično, a čujem da je to tako i kod vas, jačaju u zadnje vrijeme. Znači, što je više crvenih na vlasti, oni imaju veči prostor. Največ je izduženo toga i narod jednostavno ne zna kome više vjerovat. Znači, danas imate situaciju, da ovaj, ti ljudi, koji su bili pripremljeni, da 90 preuzmu gospodarstvo, kulturu, socijalu, zdravstvo, školstvo, oni danas barataju, oni se danas i opuštaju, jer je jednostavno prošlo vrijeme straha, nazovimo to tako. Kod nas je otprilike tako, da so djelatnici u novi službi, koje su stvorene u Hrvatskoj, u 90 posto djeca tih starih udbaša. Dakle, oni jednostavno s koljena na koljeno to prenose i to danas teče u nedogled. Kod nas je možda najbolji primjer taj Josip Perković i njegov sin Saša, koji več evo sminjava dva, tri predsjednike i se našao tamo kao specijalni savjetnik. Ja sam nedavno našao jedan tekst moj, ja sam rano počeo govoriti o tome, našao sam tekst pred 16, 17 godina gdje sam napisao: “Najmočniji čovjek u državi je Josip Perković.” Evo, naša nacija je morala čekat 16, 17 godina, da shvati, da je Josip Perković najmočniji, jer su naši htjeli menjat čak i ustav, sve prilagodit tome, da on ne bude isporučen u Njemačku. Dakle, taj niz je bio prekinut, on je danas toliko močniji što su oni taj kapital odvodili dramatično, oni su jednostavno postali naša sudbina. I ono što ja kažem, da oni danas izvuku prste svoje iz pojedine države, mi bi bili ekonomsko upostošeni.
Znači, Udba je svojevremeno, čak prije smrti Tita, imala nekakav ušut na ta, kako kažemo. Vukla je određene novce po firmi koje su van imale predstavništva, slovenskog, zagrebačkog, beogradskog, to je bilo cirka 10, 15 posto. Kad je umro Tito, onda su se razpojasali do bola, onda više nije bilo kontrola, pa se vuklo i puno više. Svi su, svaka republika je imala svoj fond, svoje račune s ogromnim svotama novaca. Naravno, oni su do 90 čekali izuzetno spremni. Kad je krenula privatizacija, oni su imali živi keš. Mogli su kupovat, ne samo u Sloveniji, u Hrvatskoj, mogli su pokupovat čak i po Rusiji, ne znam, DDR bivšem, u Češkoj. I tako oni su danas postali, danas se ne moremo bojat u tom smislu, da če oni obnovit neku novu Jugoslaviju, mada je to njihova nostalgija, oni nose zvijezdu u srcu i njihova djeca su kroz kučni odgoj naučila, da bi bila bolja zvijezda nego nekakav demokratski novi poredak. Ali ono što je najopasnije, oni barataju našim životima u svakom drugom smislu i u gospodarskom, zdravstvenom, školovanju. Dakle, to je ona opasnost koja nama prijeti od njih, bezkorpulozni su, shvačaju da mogu radit praktično sve. Uzeli su medije, medij je čulo svega i ovaj oni jednostavno štelaju, da tako kažem javno mnenje, drugi jednostavno ko ovce hodaju za njima i da ne shvačaju, da jih oni praktično vode u pakao i da generacijski čemo zatuč nacije, vi vašu i mi našu, dopuštajuči Udbi, da radi ovo što sad radi. Oni nam, vi kad pratite u Hrvatskoj, oni prodaju jednu Plivu, nije sad možda problem, što je ostalo 3-4 tisuče ljudi bez posla, ali su oni prodali u Hrvatskoj farmacevtsku pamet, pitanje je, kad je na redu vaša Krka, oni prodaju naša brodališta, vamo ostaje 10.000 ljudi bez posla, ali su oni prodali tradiciju, da zna Hrvat graditi brodove stojleča i sve to, nekud u Singapuru, Kini, shvačate i jednostavno i to je to. Postajemo nečiji sluga zajhvaljujuči tome što nema lustracije, zahvaljujuči tome što jednom nismo odrezali, zahvaljujuči tome što nismo odkrili imena tih. Ja znam da bi to priči bio polug, ja znam da bi se okretalo na glavačke masa tih ljudi, masa obitelji. Vi morate znati, da u Hrvatskoj po nekakvoj statistiki u svakoj drugoj obitelji bijo je neko od ruke, kad uzmete od nivoa inspektora za politički kriminal, Udbe, Kosa, i ovog in onoga. Ja znam,da bi se i crkva okretala, kad se ovo, pred oltarom i tamo je bilo svega. Ja znam koliko smo puno jašili po crkvi, ne, tako je od prilike bilo i kod vas. Ali bože moj, mislim da u ime nekakve budučnosti, u ime spasa generacije koji dolazi, u ime budučnosti nacija, mi moramo generirat u tom smjeru i jednom reči dosta je i prekinut tu priču. Da sad malo odgovorim voditeljici na pitanje koji mi je postavila. Odlazak iz ralja službe je težak, izuzetno težko. Znači, oni vas kostantno vuku natrag, kad čovjek izlazi van, to je kao pogibeljno, kad čovjek izlazi van, kao da ste si zavezali štrik oko vrata pa idete van. Ja sam izkoristio jednu ševu, da javno prije prozovem ove, koji bi me trebali likvidirat, tako da se to unapred zna ko če me kada likvidirat da bi preživeo u toj priči cijeloj. Kako izič van? Ne možete vi izič van ako je u glavi stara komunistička ideologija. To je ono što ja sam razgovarao neznam sa Vojkovcem pokojnim i tako. On je umro kao komunista. Njemu se na grobu pred mjesec dana Stipe Mesić oprostio riječima: “Počivaj u miru, smrt fašizmu, sloboda narodu.” Dakle, u njihovim glavama se nije napravilo klik, da je čovjek božje biče. Ja sam isto ko komunista vjerovao to, da život ide do ivice i da se tu nekakvo savršava. Kad vi u pojedinim situacijama, ja sam to prije svega to osjetio u ratu, kad vi proživite određene trenutke, kad shvatite, da je još neko s vama, taj neko, ko drži ruku iznad vas, taj anđeo čuvar, taj Bog, onda shvatite, da ste dužni krenut putem istine. Kaže jedna poslovica:”Čim čovjek traži istinu, traži boga, bez obzira, zna on to ili ne.” Ja sam se držao jedne druge sintagme znači, da čovjek ne voli grijeh ali voli griješnika. Meni se desilo u jednom trenutku, da sam pokojnog Franju Tuđmana, pokojnog, pardon kardinala Kuhariča, kojeg sam progonio godinama, dobio 91 godine u zaštitu, znači ja sam bio načelnik SISa u brigadi, gdje je on došao u posjetu u prvu liniju fronte, ja kao načelnik dobivam sada drugu ulogu, znači da čuvam tog čovjeka, da mu se nešto ne desi. Sad si ja mislim, pa bože, ti zbilja postojiš, shvačate, ako je iko bio nepozvan, da bude tamo, bio sam to ja. Mene treba zatvorit u šakt i zavarit praktički. Ali to je taj božji prst, koji vam da šansu, da krenete dalje, da shvatite, da se z Bogom može doč do toga, da se kaže puna istina, da se pride tim ljudima, da se sa njima razgovara. Oni su veliki ljudi, oni su meni svi oprostili, jer sam došao ljudski, pristojno i rekao radio sam to, to i to. Očekivao sam to od mnogih svojih kolega, nagovarao ih, neke sam čak vodio svečenicima, pa probao i tom ševom, da ih nagovorimo to, da i oni počnu pričat, jer ovo što su kolegi ovdje rekli, žalostno je, ogroman dio je uništen 90 godine, jedan dio je pohranjen mikrofilmima u Beogradu, jedan u privatnim bunkerima, koji uglavnom služi za ucenjivanje i prisilu. Bilo bi za buduče generacije, bilo bi za budučnost naših država izuzetno bitno, da ljudi propričaju o tome, šta su radili, šta se radilo u ime službe i sustava, da se to nikad više ne bi ponovilo, jer je ovaj tragična, tragična sudbina koju smo svi mi doživljeli i iz tih razloga smo Anto i ja upravo ušli u taj projekt, pisao je knjigu u tom, ja sam samo par riječi njemu rekao, onda je HRT o nama snimila film na tu temu. Znači, ušli smo u priču radi budučih generacija, radi onih koji nisu ništa krivi, jer i vaša i naša nacija je premalo brojna, da bi si dozvolila nekakve sukobe stogodišnje, da bi sad nečiji pravnuci ratovali međusobno u državi zbog grehova njihovih očeva ili djedova, dakle, to je jedna situacija, koju mi pokušavamo na ovaj način izvič svojim primerom. Na žalost, situacija je takva, kakva je, relativno mali broj teh ljudi se želi odzvat. Što se tiče progonjenih, oni jesu spremni za to, ali moji progonjitelji, oni ne žele o tome ni čut. Oni nastavljaju jedan niz, ja sam i sad rekao jedan primjer, bili smo na Slovenija 3 u nekoj emisije. Dakle, ja sam probao iz prve ruke kako to izgleda u Sloveniji. Mene je 95, 96 zvao Josip Boljkovac, bivši ministar, da se nađemo tamo u jednom lokalu i dolazi, mislim da se zove Zdenko Roter, tadašnji savetnik Kučanov za sigurnost, naišla sta još dva suradnika i pritiskaju mene i mog kolegu, da bi mi išli svjedočit protiv Janše. Znači oko priprema jedinica za ratovanje u našem području, oko pomoči oružjem. Ja kažem, gledajte ne možete me na to prisilit, ja jesam svijedok tih događa, ja o Janši mogu reč sve najlepše, on je za nas bio spasitelj u tom trenutku. Mi smo bili u takvoj situaciji, da smo imali srce i volju, iskopali smo rovove, imali smo možda i puške, ali nismo imali municije, shvačate. Oni su tukli ko šašavi sa one druge strane. Janša je nama u tom trenu izišao u susret. Dao nam je ono, što nam je bilo bitno u tom trenutku, što je bilo vrijednije od krvi, spasio je mnoge živote time, shvačate, spasio mnoge naše. On je dozvolio, u dogovoru s Paragom, da se prve jedinice HOSa obučavaju tu kod vas, kod nas nije bilo prilike. Vaši specijalci koji su znali šta je obuka, so obučili te dečke. U jednom trenutku sam ja tu cijelu jedinicu preuzeo, oni su bili u Kočevskom gore u Bosiljevu i to su bili prvi borci, koji su otišli u Vukovar, koji su u vukovarskom ratu svi izginuli, ali su bili ljudi, koji su naučili sve u tome, shvačate. Sada mi jedanput dolazi ekipa, koja mi Janšu, znači to je bio onaj dio kada više nije bio ministar, da bi njega sudili na osnovu tega, što je pomogao spasit ljudske živote, shvačate. Ja kažem, ljudi, pa kako možete to očekivat od mene. Kakav bi ja bio čovjek, kad bi išao protiv takvog čovjeka? Ma ne, mi čemo tebi sredit sve, da ti imaš određeni povlašteni status, ničeg se ne moraš bojat u Sloveniji, mi tamo izuzetno duboko imamo svoj sustav, jer sam ja spomenuo, ja ne gledam na istok, ja gledam na zapad, jer unutra Slovenije ja mogu iči na zapad. Ja kažem na kraju krajeva, Janša če vam se jednom vratiti na vlast, na bilo kojem kučerču. I onda su stali, shvačate. Ali to je ta nit koju vi u jednom trenutku morate prerezati i reč dosta je, po cijenu života, po cijelu toga da su oni mene stavili u obradu, mene su onda do jučerašnji kolegi intenzivno obrađivali, ja sam onda bio objekt pračenja, ono, ovo. Meni je to na neki način pasalo, jer sam se dobro zabavio s nima, u drugu stranu rekao sam, dobro je i tako ja to moram odslužit čim prije, jer to su kao te manje, a bog sve vidi, jel tako. Tako da sam završio taj ciklus, oni su pokušavali likvidaciju i ono i ovo, ušao sam u žestoke konflikte s Perkovićem tada ovako, onako ali uz božju pomoč čovjek sve to preživi.
Evo, da ja vama previše ne oduzimam vrijeme, ova knjiga koju smo mi napisali, napisana je prije radi svega, radi naše dijece, nazovimo to tako, tako zbog njegovog sina Tomislava i njegove Katarine, moje Jelene i moje unuke, da se oni ne bi mrzili u budučnosti zato što su očevi bili na različitim stranima ali i zbog sve druge dijece koja se nalaze u istoj situaciji, zbog jednake budučnosti, sretnije, lijepše, bolje i za Hrvatsku i za Sloveniju.
Prevod
Dober večer vsem, hvala vam za povabilo. Zelo sem zadovoljen, da lahko z vami delim te trenutke in da lahko razširimo krog te resnice. V 80ih letih sem končal policijske šole in z nedopolnjenimi devetnajstimi leti postal operativec Udbe v Zagrebu, Centru, na oddelku za tajno zasledovanje. Sicer je Udba imela več teh oddelkov, imela je osnovne oddelke notranjih in zunanjih sovražnikov, oddelek tajnega zasledovanja, oddelek prisluškovanja telefonov, kontrolo poštnih pošiljk, oddelki tehnike so bili spremljevalni oddelki, ki so tem operativcem, ki so imeli obdelavo in obravnavali ljudi, prinašali podatke. Tam smo bili samo mladi in take oddelke so imeli samo republiški centri. Ljubljana je tudi imela tak center, ki se je nahajal na zdajšnji Vodovodni ulici, ki je bil v sklopu avtoservisa, skrit v notranjosti. Dva manjša oddelka z nekaj ljudmi sta imela Koper in Maribor, s katerima smo mimogrede sodelovali. Spominjam se nekaterih imen, gospoda Davida, to je bilo v času Janše. Intenzivno smo delali v Sloveniji, kadar je bil tam Anto ali Dobroslav Paraga, to je bil zadnji del 80ih let.
Torej, naša naloga je bila, da dosledno spremljamo te ljudi, da hodimo za njimi, da jih fotografiramo, snemamo vsak njihov kontakt, vsak njihov sestanek, ker se je ta material kasneje lahko uporabil na sodišču, mnogo objektov, med drugim tudi gospoda Marka. Na tem oddelku sem delal več kot 10 let, tako da vso to paleto tedanjih, kot smo jim mi rekli, objektov, poznam. S slovensko Udbo smo intenzivno delali tudi emigracijo, delali smo Iridento, tisti čas, ko so se na Kosovu pojavili nemiri, ki je bila v tem času ena od močnejših gibanj. Moram povedati, da nam je Anto Kovačević bil eden od težjih objektov, neverjetno neprijeten. Živel je na Dunaju, kjer je študiral, bil je štipendist avstrijske vlade, mnogokrat je potoval na relaciji Dunaj – Odžak, slišali ste to v tem filmu, kako je to bilo, mi prevzamemo Slovenca, ga predamo Bosancem, oni ga predajo nam, v glavnem tako. Bil je objekt, ki ni izbiral, torej mi smo imeli objekte, ki so se s časoma omehčali, ki so pod pritiskom Udbe odnehali in pristali na določeno sodelovanje z operativci, z Antom niso niti začenjali takšne polemike, ker so se zavedali, da je z Markom Veselicem pretrd in da tega enostavno ne morejo od njega dobit. Mogoče je najboljši primer ta, nekje leta 1987, ko sta se pokojni papež in pokojni Reagan pogovarjala o rušenju berlinskega zidu in odpiranju rdeče Moskve, ko je britanska služba že delala na tem, da se ta proces udejani, takrat so se tudi republiške Udbe pripravljale na tranzicijo. Oni so takrat klicali na pogovore ljudi iz tako imenovane sfere notranjih neprijateljev, ki so običajno bili takrat v zaporu. Pogovarjali so se z njimi o možnostih, da bi oni bili vodje bodočih držav bivše Jugoslavije, s tem, da nam vrnejo tako, da nas varujejo, da ne nastradamo v teh spremembah, da nas nihče ne preganja, da nas ne obešajo, da nas ne maltretirajo. V tem času se je na Zelenjercu, kjer je bil Center državne varnosti Zagreba, pogovarjalo z mnogimi objekti, med drugim s Franjom Tuđmanom. Takrat je bila tudi sprejeta odločitev, da je Franjo Tuđman najugodnejše testo, ki se ga da mesiti v tem smislu, da ohrani sistem, da pomiri ustaše in partizane in konec koncev, dobil je potni list, edini poleg Stipe Mesića, ki ga je že prej dobil, kot naš sodelavec. Bil je v dramatično boljši poziciji v primerjavi z Antom in Veselico, ker je lahko šel k izseljencem, kjer je lahko dobil denar, kjer je lahko zbiral ljudi, lahko se je mnogo bolje pripravil na tranzicijo, kot tisti, ki niso sprejeli nobenega dogovora. Tuđman je takrat rekel, da on Tita ne smatra kot črnega vraga in da ni vse tako, kot so ga okaraktirizali. Z Antom se o tem ni dalo niti pogovarjati. Anto je bil neverjetno trdoglav v tem času in tudi njegov zapor bi verjetno bil mnogo krajši. Ostal je živ v Bosni, Bosna je rezala do bolečin, takrat je imela najhujši konzervat in prav zato je bil polnih osem let zaprt za stvari, ki so generalno, gledano iz današnje perspektive, bile banalne. Da bom iskren, takrat sem imel 19, 20 let, noči smo preživljali čez cesto stanovanja Marka Veselice, kjer sta se onadva pogovarjala po cele noči, dobesedno sem se čudil kaj je temu človeku v tem trenutku. Je štipendist avstrijske vlade, praktično je že bil v Evropi, lep, mlad, visok. Kaj je njemu, da s silo želi iti v zapor. Ne posiljuje, ne krade in zaveda se tega, da bo šel v zapor. To sem spoznal seveda veliko kasneje. Morate razumeti, da sem po štirih letih policijske šole bil skojevec, torej z 16 leti so me sprejeli v partijo, verjel sem, da je Juga blagoslovje, da je Tito vrh popolnosti in od 427, ki smo zaključili to šolo v 80ih, so nas tri poslali v Udbo, dobesedno sem bil uslužen. V tem času smo dobili, delali smo v civilu, imeli smo dolge lase, takrat je bilo to moderno, imeli smo avtomobile, ki so takrat v naših krajih bili sanjski, v prtljažniku smo imeli 30 različnih registrskih tablic in nikoli se nismo vozili s tisto pravo, imeli smo skrivne radio veze, skrivne aparate, kamere in to in to. Torej, to je za enega smrkavca 19,20 let bila popolna služba in sploh nisem razmišljal v ideološkem ozadju, kaj delam. Kasneje sem spoznal, da je vsaka tajna služba, lažejo tisti, ki jo danes skušajo prikazati, kot neko humanitarno organizacijo, rdeči križ, ne vem, zdravstvo, lažejo, vsaka tajna služba je zelo umazana služba. Jaz pravim, da je to najbolj umazana služba plačana iz državnega proračuna. Udba je bila še na kvadrat večja od tega, Udba je bila satanska izpostava, človek ni smel misliti drugače, človek ni smel govoriti drugače, človek ni smel peti drugače, torej Udba je bila tista, ki je za to, da bi ohranila ta red, preganjala vse to, kar se je samo nakazovalo, da bi lahko šlo drugače. In da se razumemo, nič se ni obšlo.
Torej, ni to bila samo delovanje nad njimi, to je bilo delovanje nad celotno njihovo družino, bili so dramatični pritiski, vse do te mere, da so šikanirali otroke v vrtcu, u šoli, da ne govorim naprej. Torej, to so bili dramatični pritiski, in v Udbi je generalno najdlje prišel tisti, ki je bil najbolj umazan, ki je imel najbolj umazano metodo in običajno so šefi dobesedno upravljali z njim. Spominjam se, ne vem, pokojnega Franja Vugrinca, ki je bil moj šef, čeprav je moj prvi šef bil Zdravko Mustača, tisti, ki sedaj sedi v Műnchnu, nekaj časa je bil tudi Josip Perković, ko sem se vrnil generalni tajni službi kontrole obveščevanja, tako da jih vse zelo dobro poznam. Franjo Vugrinac ni mogel videti narisano črko H, ni mogel videti Marka Veselico, da gre v nedeljo iz nedeljske maše, klical nas je, po mene je prišel miličnik s fiatom 1300, da moram v Zagreb. Marko Veselica je preživljal normalno dan s svojo družino. On je v njem videl sovražnika v vsakem delčku njegovega gibanja. Ampak, kaj je bilo najbolj tragično?
V 90ih je ta Franjo Vugrinac postal svetovalec novega šefa službe Smiljana Reljića in Franjo Vugrinaca je vodil praktično vse akcije. Torej, zgodilo se je to, kar je Marko rekel, da je od teh 850, kar nas je bilo, 750 prestopilo, pomeni, odstranili so zvezdo, vstavili šahovnico in sklenili nov pakt. Od teh 750, verjemite mi, da je bilo pet, šest, sedem procentov takih, ki so bili za Hrvaško. Za Hrvaško niso nekateri od njih vedeli vse do priznanja. Takrat so spoznali, da nam Hrvaška nudi eksistenco, še boljšo kot v prejšnjem režimu, nudi nam nova stanovanja, nudi boljše plače. Spoznali so, da šele sedaj prihaja čas za njih. Torej, šele takrat smo se lahko razšopirili. V rokah smo imeli poslance, novo državo, ki je dihala kot novorojenček, torej lahko smo izvajali akrobacije, ker so že nekje v drugi polovici 80 let operativci Kosa, Udbe in Side začeli pripravljati sodelavce za bodoče vodje v teh ključnih državah, pomeni, da so ti ljudje bili pripravljeni, da bi bili poslanci, župani, nosilci, direktorji javnih podjetij, ravnatelji ustanov in podobno. Danes imate situacijo, da je dosedanji sodelavec, čigar ime nikoli ne veste, vedno voden od nekih ljudi Sove. On je danes vodja v nekem sistemu, v ozadju ima svojega operativca, ki dela za njega, zato da bi napredoval in šel naprej. Torej, danes imate situacijo, da vsak ta človek, ki se pojavi na demokratičih volitvah, za občino, mesto, ne vem, državo, ima dramatično prednost pred vsakim tistim, ki pride s srcem, voljo, domoljubjem in željo, da bi nekaj naredil v državi. Verjamem, da je tako tudi pri vas, ker se spominjam, da se je v tistih letih govorilo, da je za nas najboljši Franjo, za vas pokojni Drnovšek in Kučan, v Bosni Fikret Abdić, ki je kasneje to prepustil Aliju, da je nižje zlati Slobo in še nižje Kiro.
V glavnem, morate vedeti, da ta udbaška nit živi tudi danes in ko gledam skozi profesionalno prizmo, vidim da pri nas in slišim, da tudi pri vas v zadnjem času postajajo močnejši. Več jih je na oblasti, večji je njihov prostor. Ljudje enostavno več ne vedo komu bolj verjeti. Danes imate situacijo, da so ti ljudje, ki so bili v 90ih letih pripravljeni da prevzamejo gospodarstvo, kulturo, socialo, zdravstvo, šolstvo, še v nadaljevanju s tem upravljajo in ker je čas strahu minil, so čedalje bolj sproščeni. Pri nas je približno tako, da so v novih službah, ki so se ustvarile na Hrvaškem, v 90-ih odstotkih otroci teh starih udbašev. Torej, oni enostavno to prenašajo iz kolena v koleno in to teče v nedogled. Pri nas je morda najboljši primer Josipa Perkovića in njegovega sina Saše, ki je zamenjal že dva, tri predsednike kot specialni svetovalec. Nedavno sem našel tekst, ki sem ga napisal pred 16, 17 leti. Napisal sem:”Najmočnejši človek v državi je Josip Perković.” Naš narod je moral čakati 16, 17 let, da je ugotovil, da je Josip Perković najmočnejši in da so pri nas hoteli menjati celo Ustavo in prilagoditi vse temu, da ne bi bil izročen Nemčiji. Torej, ta niz je bil prekinjen, danes je toliko močnejši, ker so s kapitalom, ki so ga odvodili, postali naša usoda. In če se danes umaknejo iz posamezne države, bi mi bili ekonomsko opustošeni.
Torej, Udba je svoje čase, že pred Titovo smrtjo imela plan. Iz podjetij, ki so imele zunaj predstavništva, je vlekla denar, to je bilo nekje 10, 15 odstotkov. Ko je Tito umrl, so se razširili do konca, kontrole ni več bilo in se je vleklo mnogo več. Vsak republika je imela svoj fond, svoje račune z ogromnimi vsotami denarja. Seveda, so devetdeseta pričakali neverjetno pripravljeni. Ko se je začela privatizacija, so imeli živ denar. Lahko so kupovali, ne samo v Sloveniji, Hrvaški, lahko so kupovali tudi v Rusiji, bivši ZRN, na Češkem. Postali so, ni treba, da se bojimo, da bi obnovili neko novo Jugoslavijo, čeprav je to njihova nostalgija, oni nosijo zvezdo v srcu, tudi njihovi otroci so vzgojeni tako, da je boljša zvezda, kot pa nekakšen demokratični red. Toda, kar je najbolj nevarno je to, da upravljajo z našimi življenji v drugem smislu, tudi v gospodarskem, zdravstvenem, šolskem. Torej, to je tista nevarnost, ki nam preti, brezkompromisni so, vedo da lahko delajo praktično vse. Vzeli so medije, medij je glas vseh in tako oni enostavno krojijo javno mnenje in drugi enostavno kot ovce hodijo za njimi in da ne dojemajo, da jih peljejo v pekel in da bomo generacijsko zatolkli nacijo, vi vašo, mi našo, ker dopuščamo Udbi, da dela to kar dela. Prodajajo nam, če spremljate na Hrvaškem, Plivo, morda sedaj ni problem, da je ostalo 3-4 tisoč ljudi brez službe, ampak prodali so farmacevtsko pamet, vprašanje je, kdaj bo na vrsti vaša Krka. Prodajajo naše ladjedelnice, 10.000 ljudi ostane brez službe, prodali so našo tradicijo, da zna Hrvat graditi ladje že stoletja. Postajamo sužnji nekoga, zahvaljujoč, ker ni lustracije, zahvaljujoč temu, da enkrat nismo odrezali, zahvaljujoč temu, da nismo odkrili imen. Vem, da bi to v tej zgodbi bilo težko, obrnilo bi na glavo mnogo ljudi, mnogo družin. Vedeti morate, da je na Hrvaškem po neki statistiki v vsaki drugi družini bil nekdo od njih, od nivoja inšpektorjev za politični kriminal, Udbe, Kosa in tega in onega. Vem, da bi se tudi cerkev obračala, ker je tudi tam bilo vsega. Vem, koliko smo jahali po cerkvi in tako je bilo od prilike tudi pri vas. Toda, moj bog, menim, da v imenu nekakšne bodočnosti, v imenu rešitve generacije, ki prihaja, v imenu prihodnosti nacije, mi moramo generirati v tej smeri in enkrat reči, dovolj je, ter prekiniti to zgodbo. Da sedaj odgovorim voditeljici na vprašanje, ki mi ga je postavila. Odhod iz službe je težek, neverjetno težek. Oni vas konstantno vlečejo nazaj, ko človek odhaja ven, je to nevarno, ko odhajate, je tako kot bi si zavezali vrv okrog vratu. Izkoristil sem priliko, da javno imenujem ljudi, ki bi me morali likvidirati, tako da se je v naprej vedelo, kdo me bo likvidiral, če sem hotel preživeti v tej zgodbi. Kako oditi? To ne morete, če je v glavi stara komunistična ideologija. To je tisto, kar sem se pogovarjal s pokojnim Vojkovcem. On je umrl kot komunist. Pred mesecem dni, se je Stipe Mesić na grobu poslovil od njega z besedami:”Počivaj v miru, smrt fašizmu, svoboda narodu.” Torej, v njihovih glavah se ni zgodil klik, da je človek božje bitje. Tudi jaz sem kot komunist verjel, da življenje teče do zemlje in da se tam konča. Toda, ko vi v nekaterih situacijah, jaz sem to doživel v vojni, ko vi preživite nekatere trenutke, ko ugotovite, da je nekdo z vami, nekdo, ki drži roko nad vami, ta angel čuvaj, ta Bog, potem ugotovite, da ste dolžni kreniti po poti resnice. Neki pregovor se glasi:”Ko človek išče resnico, išče Boga, ne glede na to, ali on to ve ali ne.” Jaz sem se držal neke druge sintagme, da človek ne ljubi greh, ljubi pa grešnika. Zgodilo se mi je, da sem pokojnega kardinala Kuhariča, katerega sem preganjal leta in leta, dobil leta 91 v zaščito. Bil sem načelnik SISa v brigade, kamor je on prišel na obisk, na prvo linijo fronte in kot načelnik dobim nalogo, da se mu nič ne zgodi. Mislil sem si, pa bog ti res obstajaš. Razumete, če je kdo tam bil nezaželjen, sem bil to jaz, mene bi bilo potrebno zapreti in spraviti v verige. Vendar, to je ta božji prst, ki vam da priložnost, da greste naprej, da razumete, da z bogom lahko pridete do tega, da se pove vsa resnica, da se gre k tem ljudem, da se z njimi pogovorite. Oni so veliki ljudje, meni so vse oprostili, ker sem prišel človeško, pristojno in povedal, kaj sem delal. To sem pričakoval tudi od mnogih svojih kolegov, nagovarjal sem jih, nekatere sem celo vodil k duhovnikom, da bi začeli tudi oni govoriti, ker je žalostno, to so že kolegi tukaj rekli, da je ogromen del uničen v 90-ih letih, en del je ohranjen na mikrofilmih v Beogradu, en del je v privatnih bunkerjih, ki v glavnem služijo za izsiljevanje in prisilo. Za prihodnje generacije in za prihodnost naših držav bi bilo zelo pomembno, da ljudje govorijo o tem, kaj so delali, kaj se je delalo v imenu službe sistema, da se to nikoli več ne bi ponovilo, ker je to tragično, tragična je usoda, ki smo jo doživeli. In prav iz teh razlogov, sva Anto in jaz šla v ta projekt, napisal je knjigo o temu, povedal sem mu par stvari, potem je tudi televizija snemala film na to temo. Torej, šla sva v zgodbo zaradi bodočih generacij, zaradi njih, ki niso nič krivi, ker je vaša in naša nacija premalo številna, da bi si dovolila nekakšne stoletne spore, da bi se pravnuki vojskovali med seboj zaradi grehov njihovih očetov ali dedov, to je neka situacija, ki se ji poskušamo izogniti s svojim primerom. Na žalost je tako, da se je malo teh ljudi odzvalo. Kar se tiče preganjanih, oni so pripravljeni na to, vendar preganjalci ne želijo slišati nič o tem. Nadaljujejo ta niz, jaz sem povedal primer, bili smo na Slovenija 3 v neki oddaji. Torej, sam sem poskusil iz prve roke, kako to zgleda v Sloveniji. Leta 95, 96 me je poklical Josip Boljkovac, bivši minister, da se srečava v nekem lokalu. Prišel je, mislim da se imenuje Zdenko Roter, tedanji Kučanov svetovalec za varnost, prišla sta še dva sodelavca, pritiskali so name in na mojega sodelavca, da bi pričala proti Janši. Zaradi neke priprave čete za vojskovanje na našem področju, zaradi pomoči pri orožju. Rekel sem jim, da me ne morejo prisiliti k temu, sem priča vsem tem dogodkom in o Janši lahko rečem samo vse najlepše, on je za nas bil rešitelj v tistem času. Bili smo v situaciji, da smo imeli srce in voljo, izkopali smo rove, imeli smo orožje, vendar nismo imeli municije. Z druge strani so tolkli kot nori in Janša nam je šel nasproti. Dal nam je tisto, kar nam je bilo potrebno, kar je bilo vrednejše od krvi, s tem je rešil mnogo življenj, razumete, rešil mnogo naših. Dovolil je, v dogovoru s Parago, da se prva četa HOSa pripravlja tu pri vas, ker pri nas ni bilo te možnosti. Vaši specialci, ki so vedeli, kaj je to usposabljanje, so usposabljali te fante. V nekem trenutku sem prevzel vso to četo, bili so na Kočevskem, v Bosiljevem in to so bili prvi borci, ki so šli v Vukovar, ki so v vukovarski vojni vsi padli, vendar so bili poučeni. In zdaj mi pride ekipa, ki bi Janšo, to je bilo takrat, ko ni bil več minister, obsodili na osnovi tega, ker je pomagal rešiti življenja. Rekel sem jim, kako lahko to pričakujejo od mene. Kakšen bi bil to človek, če bi šel proti takemu človeku? Ponudili so mi, da mi bodo vse uredili, da bom imel poseben status, da se mi v Sloveniji ne bo potrebno ničesar bati, ker imajo oni razširjen svoj sistem, ker sem jim omenil, da ne gledam na vzhod, da gledam na zahod in da znotraj Slovenije grem lahko na zahod. Rekel sem jim, da se bo konec koncev, Janša vrnil na oblast, potem so le odnehali. Ali to je ta nit, ki jo morate prerezati in reči, da je dovolj, tudi za ceno življenja, mene so dovčerajšnji kolegi intenzivno obravnavali, bil sem objekt zasledovanja. Na nekakšen način mi je to odgovarjalo, ker sem se zabaval, po drugi strani sem si pa rekel, da je to dobro, ker moram to odslužiti čim prej, a bog vse vidi. Zaključil sem s tem ciklusom, poskušali so z likvidacijo in to in drugo, s Perkovićem sem prišel v hude konflikte, vendar z božjo pomočjo človek vse to preživi.
Da vam ne bom jemal preveč časa, ta knjiga, ki sva jo napisala, je bila napisana predvsem zaradi naših otrok, zaradi njegovega sina Tomislava, njegove Katarine, moje Jelene in vnukinje, da se oni ne bi sovražili v prihodnosti, ker so očetje bili na različnih straneh, tudi zaradi drugih otrok, ki se nahajajo v isti situaciji, zaradi enake prihodnosti, lepše, srečnejše, boljše za Hrvaško in za Slovenijo.
